Odlazak šejtanovog ratnika i nastavak američko-iranskih nuklearnih pregovora

Do nove runde američko-iranskih nuklearnih pregovora – prvobitno planirane za 3. maj u Rimu, ipak nije došlo. Razlozi za odlaganje ostali su nejasni. Dok iranska strana zajedno sa zvaničnim Omanom – koji je u pregovore uključen u svojstvu posrednika, tvrdi da je do odlaganja došlo usled tehničkih komplikacija u organizaciji susreta, američka strana negira da su konkretan datum i lokacija pregovora uopšte bili utanačeni. Ipak, Teheran i Vašington ostaju javno privrženi zahuktalom diplomatskom procesu koji za sobom ima tri koliko-toliko uspešne pregovaračke sesije. Uspešne u toj meri da su obe strane još uvek voljne da međusobno razgovaraju. Drugih pomaka – a kamoli naznaka dogovora, do sada nije bilo.

Ipak, iza kulisa priprema za četvrti susret dešava se mnogo toga. Trenutni pregovarački intermeco uzbudljiviji je nego sami dosadašnji pregovori. Tako je jedna kadrovska promena – koja se ovih dana odigrala unutar Ovalnog kabineta, privukla naročitu pažnju svetske javnosti i kod vlasti u Teheranu podgrejala nadu da bi američko-iranski nuklearni sporazum 2.0 uskoro mogao biti postignut. Naime, jedan od najtvrđih "jastrebova" iz Trampovog okruženja i zagovornik vojne intervencije na Iran, Majk Volc, smenjen je sa mesta savetnika za nacionalnu bezbednost.

Zvanično, do smene je došlo zbog skandala koji je izbio nakon što su u javnost procurele poverljive informacije koje je Volc razmenjivao preko mobilne aplikacije Signal. Koristeći pomenuti mesindžer Volc je napravio čet grupu namenjenu koordinaciji informacija o vazdušnim udarima američkih snaga na Hute u Jemenu. U ovoj grupi – u kojoj su informacije razmenjivane u realnom vremenu, pored nekoliko visoko pozicioniranih američkih zvaničnika, našli su se i američki potpredsednik Džej Di Vens i sekretar odbrane Pit Hegset. Na nesreću po samog Volca, u grupni čet je igrom slučaja (ili pak ne) dodat i glavni urednik magazina "Atlantik" – Džefri Goldberg, koji je čitavu prepisku učinio javnom.

Međutim, dobro upućeni izvori iz Vašingtona tvrde kako je ova afera – popularno nazivana "Signalgejt", američkom predsedniku poslužila kao izgovor da se po kratkom postupku otarasi svog – sve problematičnijeg, savetnika. Kako se spekuliše, pravi razlog za ovakav potez bila su znatno dublja neslaganja unutar ovog dvojca.

"Vašington post" izveštava da je istinski motiv iza smene Volcov previše rigidan i ratnohuškački odnos prema situaciji na Bliskom istoku, pre svega – ratu u Gazi, borbi protiv Huta i naravno, iranskom nuklearnom programu. Kao posebno težak greh i "kap koja je prelila (Trampovu) čašu" "Vašington post" navodi razgovore koje je Volc – navodno iza Trampovih leđa, vodio sa izraelskim premijerom Benjaminom Netanjahuom. Tema razgovora bila je američka podrška izraelskom napadu na iranska nuklearna postrojenja – scenario čije su obistinjenje oba sagovornika priželjkivala, ali kome američki predsednik nije naklonjen. Iako je iz Netanjahuovog kabineta demantovano da je izraelski premijer ikada vodio ovakvu vrstu razgovora sa Volcom, jasno je da se Tramp sa svojim savetnikom razišao upravo oko vizije rešenja iranskog nuklearnog pitanja.

Još kao kongresmen, Volc je postao poznat po svom izuzetno "tvrdom" odnosu prema izazivačima američkog interesa – naročito kada je reč o Kini i Iranu. Uspešno baštineći reputaciju veterana, višestruko odlikovanog za zasluge na ratištima Bliskog istoka i Avganistana, izgradio je ugled "prekaljenog ratnika" i tako stekao autoritet među republikanskim jastrebovima. Njegova politička retorika dosledno je sledila logiku ratišta: sa neprijateljima Sjedinjenih Država – bilo unutrašnjim, bilo spoljašnjim, nema pregovora. Naprotiv, sa njima se treba razračunati odlučno i nemilosrdno.

Od početka rata u Gazi bio je poznat po oštroj kritici Bajdenove bliskoistočne politike. Bajdenu je zamerao to što je, nakon terorističkog napada 7. oktobra – usled straha da Amerika ne bude uvučena u eskalaciju sukoba u regionu, zauzdao Izrael i nije mu dozvolio da ide do kraja u obračunu sa Teheranom i njegovim satelitima – Hamasom, Hezbolahom i Hutima. U datom trenutku, ovakvi stavovi odgovarali su potrebama Trampove izborne kampanje a lični kvaliteti poput lojalnosti i istrajnosti, osigurali su mu mesto u krugu predsednikovih najužih saradnika. Ali ako nas je Trampov prvi mandat nešto naučio to je da kod njega stare zasluge ne traju dugo, te da američki predsednik najuže saradnike menja brže nego što menja čarape. Dovoljno je setiti se sudbine koja je zadesila Reksa Tilersona, Džona Boltona ili Majkla Flina.

Nakon Trampovog ponovnog ulaska u Belu kuću, Volc je, dosledno svojim uverenjima, strastveno navijao za to da se iranski nuklearni čvor nemilosrdno preseče. Tramp se – barem za sada, opredelio za diplomatsku opciju i pregovore uz posredničku ulogu Omana. Iako se isprva činilo da će pismo koje je – početkom marta, uputio iranskom vođi Aliju Hamneiu ostati bez pozitivnog odgovora, dve strane su već u aprilu otpočele pomenuti dijalog i od tog trenutka opcija za koju se Volc zalagao postala je manje verovatna.

Prema insajderskim izvorima iz Bele kuće, ovakav razvoj događaja izazvao je frustraciju kod Trampovog savetnika, usled čega je isti sve češće upadao u neslaganja i konflikt sa drugim, manje ratobornim, članovima predsedničkog kabineta. I dok se po pitanju bliskoistočne politike Tramp sve više oslanjao na svog specijalnog izaslanika Stiva Vitkofa – koji pored vođenja pregovora sa Iranom u svoje trenutne uspehe upisuje i upravo dogovoreno primirje sa Hutima, Volc je sve brže tonuo u političku nemilost. Otuda njegovo uklanjanje iz kabineta i novo nameštenje – na mesto američkog ambasadora pri Ujedinjenim nacijama, za mnoge nije ni bilo iznenađenje.

U Iranu je Volcova smena dočekana sa odobravanjem i protumačena je kao svojevrsni Trampov zalog za nastavak pregovora. No, treba imati na umu da zvanični Teheran na Sjedinjene Države i dalje gleda očima ajatolaha Homeinija i da u Velikog šejtana – kako je Ameriku nazvao otac Islamske revolucije, nema nimalo poverenja. Hamnei je još početkom marta javno izrazio svoj skepticizam prema dobrim namerama Vašingtona, rekavši da Amerika ne traži pravedan dogovor već način da produži svoju dominaciju u svetu. Stoga se, kao opravdano postavlja pitanje da li odlazak Majka Volca – glavnog šejtanovog ratnika, zaista nešto menja u šansama za postizanje mirovnog sporazuma?

Odgovor je – ne baš. I to iz dva razloga.

Prvi je činjenica da je ovaj potez pre izveden sa ciljem "kažnjavanja" Izraela, te da Iran iz njega može izvući samo kolateralnu dobit. Drugi je potpuna nespremnost američkog predsednika da popusti crvene linije koje Teheranu ostavljaju vrlo malo prostora za manevrisanje.

Da krenemo redom. Sklonivši Volca sa mesta Savetnika za nacionalnu bezbednost, Tramp je svakako skršio Netanjahuove nade da će relativno lako dobiti američko zeleno svetlo za napad na iranska nuklearna postrojenja. To je učinio svestan štete koju je izraelska sklonost ka prekomernoj upotrebi sile nanela Bajdenovoj administraciji. Shvativši da svog svojeglavog – i na obaraču lakog, prijatelja "Bibija", mora držati na veoma kratkom lancu, Tramp je odlučan da ne upadne u istu klopku u koju je upao njegov prethodnik. Ne uspevši da zauzda Netanjahua, Bajden je dopustio da situacija na Bliskom istoku kontroliše njega, a ne on nju. Tramp je pak rešen da situaciju u potpunosti kontroliše. Ipak, "vaspitna pljuska" kojom je počastio izraelskog premijera, nipošto ne znači da se Tramp u potpunosti odrekao moguće vojne intervencije. Naprotiv, ona je svojevrsna preteća preambula svakog američkog poziva na diplomatsko rešenje iranskog pitanja. Još od pomenutog pisma Hamneiu, američki predsednik ne propušta ni jednu priliku da naglasi da će se na Iran, ukoliko sporazum ne bude postignut, obrušiti svom vojnom silom – što američkom, što izraelskom.

Drugim rečima, Tramp je za sada dao prednost naporima da se iznađe diplomatsko rešenje ali se njegov diplomatski nastup može tumačiti kao parafraza čuvene Ruzveltove krilatice: Govori tiho i nosi batinu sa sobom. Tramp govori glasno i u šaci – umesto batine, drži Netanjahua. Stisak kojim ga zauzdava neće popustiti sve dok su pregovori u igri. Ali ako oni omanu…

Sa druge strane, ni pregovori sami po sebi ne znače mnogo dokle god Vašington ne načini makar jedan pravi ustupak. Tramp je – kao crvene linije, Iranu ispostavio čitavu listu zahteva. Na prvom mestu momentalni prekid obogaćivanja nuklearnog materijala, a potom i demontažu celokupnog nuklearnog programa. Među bespogovornim uslovima našao se i onaj za obustavom finansijske i oružane podrške Hezbolahu i Hutima, kao i onaj za rasformiranjem iračke šiitske narodne milicije Hašd al-Šabi.

Ni jedan od pomenutih zahteva nije u potpunosti prihvatljiv za Iran. Dok je proces obogaćivanja uranijuma otvoren za propitivanje i dogovor, Iran svoju crvenu liniju povlači kod pitanja raspuštanja nuklearnog programa. Teheran već decenijama unazad tvrdi kako nuklearni program razvija isključivo u mirnodopske svrhe i ne odustaje od prava iranskog naroda na atomsku energiju. Takođe, dok bi se određeni ustupci u vezi proiranskih grupa mogli očekivati, potpuno je nerealno verovati da će im Iran uskratiti svu podršku i da će jednostavno "spakovati kofere" i – kao nevaljali školarac, otići u "ćošak" na svojoj strani Persijskog zaliva.

Treba istaći i to da se nova runda pregovora iščekuje u senci daljeg zatezanja američkih sankcija, pooštrenih tako da obuhvate svakoga ko je umešan u izvoz iranske nafte i petro-derivata. I dok je Teheran spreman na recipročne ustupke po sledećem principu – ograničenje nuklearnog programa za potpuno ukidanje sankcija, Tramp igra igru nultog zbira moći. Za njega je jedina opcija ispunjenje svih pobrojanih zahteva, pa tek onda ukidanje sankcija.

Na osnovu svega rečenog, jasno je da – sa ili bez Volca, odnos Vašingtona prema iranskom nuklearnom pitanju ostaje nepromenjen. Volja da se sedne za pregovarački sto svakako jeste pomak u pravcu eventualnog mirnog rešenja, ali volja sama po sebi nije dovoljna. Naročito ne kada jedna strana u drugoj vidi šejtana lično, a ova druga čini sve da takav imidž i opravda. U takvoj situaciji, jedan šejtanov ratnik za stolom više-manje, ne znači ama baš ništa.