Kratka (sentimentalna) istorija nuklearnog straha

Nedavni oružani sukob između Indije i Pakistana zaustavljen je – makar privremeno, krhkim primirjem uz posredovanje Sjedinjenih Država. Dve nuklearne sile, od kojih svaka raspolaže sa oko 170 do 180 bojevih glava različitog dometa, krajem prošlog meseca ponovo su raspalile decenijama star kašmirski konflikt, otvarajući jedno od najopasnijih žarišta potencijalnog nuklearnog rata.

Nekada bi slična kriza bila dovoljna da probudi tzv. Veliki strah – psihosocijalni refleks hladnoratovskih generacija suočenih sa senkom nuklearnog uništenja. Danas, međutim, u svetu kojim sve više dominira Generacija Z, takav strah kao da više ne postoji. Umesto nuklearne panike, imamo karikaturu: digitalno javno mnjenje zabavlja se mimovima i TikTok klipovima o obračunu azijskih rivala, dok se na društvenim mrežama vode žučne navijačke rasprave u stilu "ko je jači – Indija ili Pakistan?"

Sličan obrazac videli smo i nakon izbijanja rata u Ukrajini, kada je ratoborna retorika Moskve i Vašingtona vratila u fokus zaboravljeni nuklearni arsenal iz hladnoratovske muzejske postavke. Umesto straha, usledilo je digitalno nadgornjavanje: ko je lakši na obaraču – Bajden ili Putin?

Istim dehumanizovanim tonom spekuliše se i o mogućem izraelskom udaru na iranska nuklearna postrojenja – još jednom scenariju koji, čak i ako isključimo asimetričnu upotrebu bojevih glava (Izrael ih ima, Iran još uvek ne), nosi potencijal ekološke i humanitarne katastrofe koju niko u komentarima ne pominje, osim ako ne služi poentiranju. Ipak, i u tom slučaju, kao i slučaju Indije i Pakistana, ono što dominira digitalnim narativima nisu objektivne analize, već žudnja da se sukob konačno dogodi ne bi li se tako potvrdilo ko je bio u pravu.

Katastrofa nas više ne plaši – ona se digitalno priziva za potrebe neoborivog argumenta u virtuelnim prepucavanjima. No, nije oduvek bilo tako. Čovečanstvo nije uvek bilo nuklearno "neustrašivo" tj. lakomisleno, kratkovido i neempatično.

Naprotiv, generacije koje su – kako je to pevao čuveni Fredi Merkjuri – ponosno stasavale u senci nuklearne pečurke, svakodnevno su strepile od atomskog udara "sleva i zdesna", od smrtonosnih posledica radijacije i nuklearne zime. Veliki strah bio je, više od pola veka, globalna dijagnoza – a nuklearna panika javljala se u talasima. Štaviše, upravo je taj strah bio ono što je, paradoksalno, obuzdavalo vojno-političke elite oba ideološki zaraćena bloka da ne zakorače putem bez povratka i započnu treći svetski rat. Otuda, u trenutku kada na Iksu, Fejsbuku i Instagramu, sve češće "navijamo" za nuklearni rasplet, nije loše da se podsetimo hronologije tog straha – onog koji nas je, možda, više puta spasao od samouništenja.

Nuklearna panika rodila se neposredno nakon bombardovanja Hirošime i Nagasakija, kada je postalo jasno da bi nuklearno oružje u doglednoj budućnosti moglo biti upotrebljeno i protiv američkih ili evropskih gradova. Strah se dodatno produbio 1949. godine, kada je Sovjetski Savez uspešno izvršio probu svoje prve atomske bombe, čime je okončan američki monopol nad nuklearnim naoružanjem. Opisana bojazan ubrzo je prerasla u masovni psihološki refleks – sukcesivne  talase nuklearne panike koji će oblikovati čitave decenije hladnoratovskog života: trku u naoružanju, gradnju skloništa, civilne vežbe za slučaj udara i na posletku – popularno –kulturne prikaze katastrofe, na koje ću se detaljnije osvrnuti u nekoj budućoj kolumni.

Međutim, već krajem 1950-ih, Veliki strah počinje da popušta, zamenjen verovanjem da su komunistički lideri u Moskvi racionalni akteri, svesni da bi otpočinjanje nuklearnog sukoba značilo obostrano uništenje. Ova logika postaje temelj strategijske doktrine poznate kao Uzajamno zagarantovano uništenje (Mutual Assured Destruction). Kredibilitet doktrine proizlazio je iz formiranja nuklearnog pariteta između SAD i SSSR-a: brojčane i tehnološke izjednačenosti koja je obema državama garantovala sposobnost tzv. drugog udara – odgovora koji bi usledio i nakon pretrpljenog inicijalnog nuklearnog napada.

Naime, čak i kada bi jedan deo njihovih nuklearnih kapaciteta bio uništen, Moskvi i Vašingtonu bi preostalo dovoljno sredstava za odmazdu koja bi i njihovog agresora koštala totalnog uništenja. U takvom balansu terora, pokretanje nuklearnog rata delovalo je kao čisto bezumlje. Ne slučajno, skraćenica doktrine – MAD, istovremeno je označavala i njenu suštinu – ludilo.

Za razliku od prvog talasa nuklearne panike, koji nije samo legitimisao američko nuklearno naoružavanje zarad odbrane, već je ujedno i generisao visok stepen podrške javnog mnjenja njegovoj upotrebi – drugi talas panike je podstakao dalju podršku njegovom razvoju, ali isključivo kao sredstvu strateškog odvraćanja. Nuklearno oružje više nije posmatrano kao instrument pobede, već kao neophodan garant opstanka ravnoteže moći – sredstvo koje omogućava izbegavanje sukoba, a ne njegovo vođenje. Početak odijuma javnosti prema nuklearnom oružju poklopio se sa stavom Kenedijeve administracije, čiju suštinu možda najpreciznije dočaravaju reči koje je američki predsednik izgovorio 1961. godine pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija:

"Danas svaki stanovnik sveta mora da razmišlja o danu kada ova planeta više neće biti naseljiva. Svaki muškarac, žena i dete žive pod nuklearnim Damoklovim mačem, okačenim o najtanji konac, koji u svakom trenutku može biti presečen slučajno, pogrešnom procenom ili ludilom. Ratno oružje mora biti ukinuto pre nego što ono ukine nas."

Iako je Kenedi nuklearno oružje doživljavao kao pretnju opstanku čovečanstva, istovremeno je verovao i u to da ono, u tadašnjem istorijskom kontekstu, predstavlja nužno zlo. U tom duhu treba čitati i njegova javna obraćanja, u kojima je izražavao nadu da će jednog dana sve nuklearno oružje biti stavljeno pod međunarodnu kontrolu, dok je paralelno naglašavao važnost američkog nuklearnog osnaživanja.

Jednostavno rečeno, Kenedi je dosledno poštovao osnovnu logiku nuklearnog odvraćanja –  samo ako posedujemo dovoljno oružja, možemo biti sigurni da ono nikada neće biti upotrebljeno. Ovakav strateški rezon bio je opšteprihvaćen i sa druge strane Gvozdene zavese, čime je trka u naoružanju ušla u začarani krug tzv. bezbednosne dileme – situacije u kojoj naoružavanje jedne strane podstiče drugu da čini isto, i obrnuto. Ubrzano, arsenali nuklearnog oružja su rasli, a strah među građanima oba ideološki zavađena bloka bivao je sve veći. Vrhunac panike dostignut je tokom čuvenih trinaest dana Kubanske krize, kada se svet, u oktobru 1962. godine, našao na samoj ivici nuklearnog rata.

Treći talas nuklearne panike javio se početkom osamdesetih godina, kao posledica raspada politike detanta (Niksonovog pokušaja približavanja SAD i SSSR-a), ali i geopolitičkih lomova na Bliskom i Srednjem istoku – Iranske revolucije i sovjetske invazije na Avganistan. Iako je početni uzrok panike bio strah da Sovjetski Savez potajno krši dogovore postignute kroz Sporazum o ograničenju strateškog naoružanja (SALT I), ovaj talas – koji će obeležiti veći deo osamdesetih, ubrzo je u potpunosti promenio svoj fokus. Njegova meta postaće niko drugi do novi američki predsednik – Ronald Regan.

Naime, ako bi dodatno pojačala pritisak na Sovjete da se vrate za pregovarački sto, Reganova administracija je javno promovisala novi model nuklearnog ratovanja, poznat kao Upotrebljiv odabir nuklearnih meta(Nuclear Utilization Target Selection – NUTS). Za razliku od dotadašnjeg odvraćanja zasnovanog na strahu od totalne uzajamne destrukcije, nova strategija počivala je na ideji da se ograničeni nuklearni rat može voditi i preživeti, ako se koriste taktičke bojeve glave manje razorne moći. Regan je verovao da bi takva "odmerena" upotreba nuklearnog oružja mogla očuvati dominaciju SAD u svakoj fazi moguće eskalacije sa Sovjetskim Savezom.

Ovaj strateški zaokret užasnuo je svetsku javnost – ne samo zbog svoje rizične logike, već i zbog poruke koju je odašiljao. Sama skraćenica NUTS (engl. "ludilo") delovala je kao crni humor epohe: nakon MAD-a kao jezive metafore, stigao je NUTS – kao njegova groteskna nadogradnja. Prelazak sa nuklearno-prohibirajućeg MAD-a na nuklearno-afirmišući NUTS, doveo je američko društvo i svetsku javnost do vrhunca nuklearne panike, zbog čega će epoha 80-ih ostati upamćena kao razdoblje opšte nuklearne anksioznosti.

Uprkos nepopularnosti nove nuklearne strategije – kako u domaćoj, tako i u međunarodnoj javnosti, Reganova administracija je agresivno nastavila sa udvostručavanjem vojnih izdataka, čime je podsticaj razvoju nuklearnog arsenala prevazišao čak i momentum iz vremena predsednika Kenedija i njegovog ministra odbrane Roberta Meknamare.Polazeći od uverenja da su komunikacija i percepcija ključni za uspešno ubeđivanje Sovjeta u američku vojnu nadmoć i spremnost na konfrontaciju, Regan je svoju politiku nuklearnog osnaživanja pretvorio u medijsku ofanzivu bez presedana – sačinjenu od pažljivo orkestriranih vesti, posebnih televizijskih programa i nedeljnih radio obraćanja.

Američko razmetanje nuklearnom moći proizvelo je paradoksalnu situaciju: Bela kuća je, iz uloge dečaka koji upozorava na vuka, postala sam vuk – opasnost od koje strepe ne samo Sovjeti, već i čitava međunarodna javnost. Reganova administracija se preigrala i stvorila autentičan globalni strah – ne više od sovjetske pretnje, već upravo od Sjedinjenih Američkih Državai njenog – kako su mnogi tada verovali, neuračunljivog lidera.

Ipak, istorija je – kako to samo ona ume, krenula neočekivanim putem: upravo su Ronald Regan i Mihail Gorbačov poveli svet ka nuklearnom razoružavanju. Vešto manipulišući Velikim strahom, dvojica lidera uspela su da stvore geopolitički ambijent spreman da podrži Sporazum o smanjenju strateškog naoružanja (Strategic Arms Reduction Treaty – START I), koji je do danas ostao najveći i najambiciozniji dokument o smanjenju nuklearnog naoružanja u istoriji. Bez obzira na to što se o Gorbačovljevoj ulozi u raspadu Sovjetskog Saveza i dalje može polemisati iz različitih uglova, neupitno je da su upravo on i Regan – za kog se ispostavilo da je bio manje lud, a više vešt u korišćenju straha kao pregovaračkog alata, učinili svet, makar na trenutak, bezbednijim mestom.

Da li danas možemo da se nadamo sličnom raspletu? U trenutku kada se New START – poslednji preostali strateški sporazum o kontroli nuklearnog naoružanja između SAD i Rusije, koji su 2010. godine potpisali Barak Obama i Dmitrij Medvedev – približava svom formalnom isteku 5. februara 2026, neodgovorno ponašanje svetskih lidera i slabljenje mehanizama kontrole naoružanja ostavljaju sve manje prostora za nadu. Iz današnje perspektive deluje gotovo nezamislivo da su lideri dve supersile nekada uspevali da kolektivni strah pretoče u politički dogovor. Današnji lideri, umesto da o nuklearnom oružju raspravljaju za zatvorenim stolovima u Ženevi, debatu sve češće vode u postovima i komentarima na društvenim mrežama. U vremenu kada je nuklearna pretnja postala digitalni mim, a paniku zamenilo navijačko nadvikivanje, nasleđe START-a više liči na relikviju jedne zaboravljene, ozbiljne epohe, nego na temelj aktuelne međunarodne bezbednosti.

A kada su nam lideri takvi, zašto bi smo mi bili iole bolji? Zato, ako mene pitate – opkladu "neustrašivo" stavljam na Indiju.

Pa kud puklo – da puklo.